О књизи: 2003 / Алексеј Варламов се развио управо у годинама о којима је говорио у свом „Лоху“. Била је то савршена средина за духовну лењост, која се убрзо дефинисала безобразном речју „баш ме брига“ и тако савесна деца ове генерације, тако насумична и, чини се, животом неомиљена, живе насумично, као да су. носио их је ветар. Они су само споља вршњаци својих скандалозно самоуверених савременика који су заузимали високе положаје. Али унутар њих су дечаци живе, савесне духовне генетике, и они оживљавају са древном, али вечито јутарњом жељом да се „врате у оно стање када људи нису хтели да мењају свет, већ само да га разумеју”. Ово „баш све“, о чему са горким осмехом говори напуштени студент Сања Тезкин у роману Алексеја Варламова „Лох“, одузима им цео живот, али не поништава њихову истрајност – никада нису преведени на руски – „мали и храбри идеалисти” , из које историја регрутује становнике Петропавловских казамата. А када друштво истроши своје идеале до тачке пародије, идеалисти ће бити прогнани у „наивчине“.».